NA JELOVOJ GORI  

Dugo nisam napisao gljivarsku priču, iako je ove godine bilo pregršt šumskih uzbuđenja. Nije mi se dalo. Da ispričam bar koju. Negde, polovinom septembra Mika i ja smo odlučili da posetimo novi teren, Jelovu goru, nadomak Užica. Tamo nas je čekala naša domaćica i vodičica (valjda ženski rod od vodič), Milka.

 

 

Cantharellus amethysteus

 

Oblačno jutro, gužva i zastoji u Ovčarskoj klisuri. Ulazimo u Užice i uskim vijugavim ulicama se penjemo ka odredištu. Kad si u Užicu, svuda je uzbrdo. Nađosmo nekako pravi put, gradsku sredinu zameniše proplanci, šumarci, retke kuće. Selo, dva i bili smo bluzu odredišta. Iza table, prema opisu, puteljak se desno odvaja do Milke i njene kuće na kraju (posle se ispostavilo da oko kuće mačka i pas laju). Napipasmo opisani put, usku grguravu stazu obraslu šibljem. Struže rastinje odozdo kola, staza se sve više sužava ili mi se čini. Srećom, posle stotinak metara ljuljuškanja, otvori se pogled, iskoči kuća ispred nas. 

Scleroderma citrinum 

 

Na ivici sveže pokošenog dvorišta stajaše Milka i Dragoja, iza njih kuća, a oko kuće bukova šuma. Trenutak je bio nekako vanvremenski. Potpuno zagrljena šumom, kuća mi je delovala kao iz bajke o Ivici i Marici, krov je nekako delovao jestiv, na travnjaku su se družili pas i mačka, iznad nas je bilo šareno, nacrtano, nestvarno. Iza nas put se zatvarao i nije se moglo nazad. Ipak me je umirilo to što se Milka i Dragoja nisu uklapali u priču, a ni Mika i ja nismo podsećali na Ivicu i Maricu. Mada, ne bi bilo loše da imam u džepu kakvo drobivo za svaki slučaj, za onda kad nas Milka povede u šumu. Pomenuti junaci bajke svakako nisu koristili satelite, a ja ko za inat zaboravio planinarski GPS. Šta je tu je, prepuštamo se volji domaćina, pa kako bude. Sedosmo na udobne stolice, usledi kafa, slatko, voda, pa obilan doručak. Toliko obilan da me je opet vuklo ka priči o Ivici i Marici. Pa zašto nas Milka pobogu ovoliko hrani i nutka. Ukusna lepinja uz moču, pa šta sve tu nema. Smiri se čoveče i šta si se uhvatio za samo jednu priču, evo moča je dobra, misli na Panteliju, to je savremeno, a nije ni opasno. Hajdemo u šumu, idemo u šumu, zašto ne krećemo, sav sam se uzvrpoljio. Navukli smo sve što treba, potrpali u kola i niz onaj stiskavac od puta otisnuli u nepoznato.  

Hygrophorus discoxanthus

 

Ne prođe ni kilometar, dva, Milka pokaza odredište, ovde upadamo. Sačekuje nas lokalna banda pasa lutalica, lavež i usijane oči. Međutim, čim videše Milku ispraviše repove i zaštitnički nas ispratiše u šumu. Da li je ovo novi razlog da razmišljam, vidim da Miku baš briga, ona izgleda ne sklapa kockice na moj način. Kako god, nemam drobiva, nemam ni GPS, vodič je tajanstven, zagonetan, prepuštam se šumi i sudbini. Jelova gora, najveći komad neprekinute šume nadomak Užica, na 900 do 1000 metara nadmorske visine. Preteže bukva ali ima raznoraznih četinara, breza, jova, leski. Nesumnjivo sjajan gljivarski teren. Iako kiše nije bilo poodavno, gljive su posvuda u ovoj našoj prvoj šumi, bukva, smreka, bor, levo je zanimljiv zasad omorike. Tu su zeke, mlečnice, puževače, krompirače, tanjirače. Ne znam koje su ove poslednje ali se sjajno uklapaju u nit priče.   

Lactarius camphoratus 

 

Veliki broj limunovih krompirača govori da se radi o kiselom zemljištu. Nailazimo na mnoštvo ljubičastih lisičarki. Nigde nisam našao ljubičaste lisičarke da su tako ljubičaste. Nekada je to bio varijetet, sada se sve više govori o zasebnoj vrsti. Na jednom malom uzvišenju, u bukvi, nalazim zanimljive puževače, baš zanimljive i nove za mene. O kako je dobro ovde (mada je i Ivici i Marici isprva bilo dobro, šapće mi neko), zaboravljam na Miku, na Milku, zaboravljam na misli, vreme, prostor, materijalno, duhovno, sve se to sada izmešalo. Put me vuče u jarugu, tamnu i tajanstvenu. Oko mene pregršt sitnih, tamnih kamforovih mlečnica. Prošle godine sam jednu suvu stavio u ormar sa knjigama. Mirisala je celu godinu, da čovek ne poveruje.

Cortinarius bolaris

 

Klečim u jendeku, slikam. Novi teren obično iznedri nove gljive ili bar jednu, drugačija sastojina, drugačija istorija, drugi sastav i kiselost zemljišta. U ušima mi blago zuji, škljocam na peckastu koprenku, po prvi put u Srbiji. Prvi put sam je sreo u Bavarskoj ali je ovo ono pravo. Raste u gomilama, šarena, otrovna i plemenita. Milku i Miku sam odavno izgubio. Signala nema, a ako me dozivaju, zvuk leti preko klisure. Posvuda ima oker zeke (Russula ochroleuca), ovde i sada je to najčešća gljiva. Počinje kiša, ma već je dobrano počela, kaplje mi za vrat. Iako mi je draga, kvari mi stanje blaženstva. Op, kažem ja, op, kaže Mika, ponovo smo na vezi. Prelazimo preko druma, Milka nas vodi u smreke. Dole oko potoka se načičkale jove. Uzalud, teren je suviše močvaran za gljive, gnjecav i živ. Kako sam iznenada našao u šumi Miku i Milku, tako sam ih izgubio, šta ćeš, ćud je ženska ... Ja jedino kanapom da ih vežem, pa da klik-klakćemo kroz šumu.  

Nyctalis agaricoides 

 

Uzbuđenje ponovo raste, upravo sam klekao pred porfirnom pupavkom. Redak zver ali kako mi kaže novije iskustvo, ne baš tako redak. Tišina, milina, kaplje kiša, mrtvilo. Vetar negde odlutao, ne može da me nađe. Masivne smreke me štite i čuvaju. Odjednom, iznebuha, vriska prolama šumu. Ne smem više da mislim o Ivici i Marici, gde mi danas to samo dođe u glavu. Prilazim, pratim te prodorne zvuke, nekako mi deluju veselo. Iza velike smreke Mika i Milka, poput šumskih vila igraju oko čudovišnog vrganja (imalo ga je 30 cm u prečniku). Bio je to Boletus edulis var. vriskus, poprilično retka vrsta. Na Jelovoj gori izgleda možeš da postaviš za četiri osobe na vrganju.

Boletus edulis var. "vriscus" 

 

Umorni, mokri, neki i promukli, vraćamo se u kuću zagrljenu bukvom. Krov mi više ne deluje jestiv, levo po prvi put primećujem čudesna stabla božikovine (Ilex aquifolium). Milka nas poziva na ručak. Gledam, ovde gljive rasu po dvorištu, a kako i ne bi, svuda okolo je šuma. Ručak obilan, ukusan, kako ćemo sada u šumu. Iskra nas ne napušta, silazimo u bukvu iza kuće. To mu dođe kao kakav produžetak dvorišta.

Amanita porphyria 

 

Tamo rastu crveni vrganji, kao u bašti. Opkolili kuću, pa se spremaju za napad. Teško se mladi primerci primećuju u otpalom bukovom lišću, izgledaju kao remek delo prirode, što i jesu. Sunce ubrzava niz strminu neba, hvata nas sumrak u šumi, na Jelovoj gori. Pozdrav sa Milkom, Dragojem, Ivicom i Maricom, Pantelijom, šumskim vilama. Nevoljno krećemo nazad, kotrljamo se ka Užicu, koje nas čeka tamo u rupi.

Boletus pinophilus 

 

Sve mi nešto govori da ću ovde ponovo doći, kad procvetaju gljive.

 
   

Send mail to Webmaster with questions or comments about this web site.
Organization © 2002  Gljivarsko društvo ŠUMADIJA
Last modified: 22-Nov-2010